***BILO JE ZADOVOLJSTVO GLUPIRATI SE ZA TEBE CICO

"Kada te ljubav zove,slijedi je,
premda su joj putovi tvrdi i strmi.
A kad vas krila njena ponesu,predajte joj se,
Premda vas mač skriven u njezinim perima može raniti.
A kad vam govori,vjerujte joj,
premda njezin glas može uzdrmati vaše snove
kao što sjeverac pustoši perivoj.
Jer kao što vas ljubav kruni,tako će vas i
razapeti,Jer,koliko vam pomaže da rastete,
toliko vas i potkresava.
Kao što se uspinje na vašu visinu i draga
vaše najnježnije grane što dršću na suncu,
tako će vam sići u korjenje iprotresti ih dok
prijanjaju uza zemlju.
poput snopova žita,ona vas skuplja.
Ona vas mlati,da bi vas razgolitila.
Ona vas sije da bi vas lupine vaše oslobodila.
ona vas melje,dok ne pobijelite.
Ona vas mjesti dok gipki ne budete,
A onda vas meće na sveti oganj, da postanete
sveti kruh za Božji sveti pir.
Sve će vam ovo ljubav učiniti da biste spoznali
tajne svojega srca i da biste po tome znanju
postali komadić srca samoga Života."

Ostavi moj nemir i idi
birajuci uvek drugi put
na svakoj raskrsnici
na kojoj zastanes,
na koju dospes
trazeci sebe.
Reci mi sta je to
sto moze toliko da muci,
sto bezi iz tvojih ociju
svaki put kad te pogledam,
sto te razdire iznutra,
trgajuci gram po gram
tvog ( i mog) zivota.
Ne oduzimaj nadu
nikom vise
i prestani skupljati
tudje snove,
jer tvoje su ruke
previse male
da bi ih sve drzao u njima.
Tu dovoljno je mesta
samo za moje
snove koji rastu,
svakim novim jutrom,
prilagodjavajuci se
tvom malom dlanu.
Pitaj me
sta je to sto krijem
a ja cu da se nasmejem
i da sapnem,nije vazno;
Jer ti znas,
osetis,i
predosecas,
da,sta god kazem
slagacu.
Zazeli zelju
i pogledaj me
i ja cu praviti se da znam
koja je,
i sakriti strah i razocarenje;
Skrenucu pogled,
jer tamo negde u meni
u desnom kutu srca
ima jedan oziljak,
ima jedan znak,
da bio si tu
i da vise nisi,
jer neku drugu zelju
u trenutku
zazeleo ti si.
Idi,nadji sebe,nadji vas
ja cu cuvati te od vetrova
ali cu ti slati oluje,
tek onako,
ponekad,
da osetis moj nemir
od kojeg nikad necec moci pobeci.
Ne zaboravi skrenuti
uvek
gde god bio
jer mozda na suprotnoj strani
neko ceka te.
Neko,cije je nebo vedrije
i cije zelje nisu neostvarive.
Neko,ciji snovi
ne mogu stati na tvoj dlan.

Budi moj G 101.
Bicu tvoja Plava Srna.

Zagrli poderane ulice svojim mislima.
Prepoznaj moje korake na ofucanoj kaldrmi noci.
Zavoli mastanja..lutanja..snove.

Nek moje reci putuju nebeskim svodom u obliku prasine spale nekom s cipela i nek stignu do tebe.

Nek ta prasina ostane zalepljena na tvojim trepavicama...nek zivi dok me budes milovao njima.

Dok gledam kako se na ekranu preplicu cevi i dok se preplicu nase ruke shvatim...

Zelim biti tu...
Zauvek.

Gluvi rad srece se

probija kroz granje,

gde je vetar rob,

gde je dan bezdan.


Zamotan slepim vidom

u obliku pletene kape

da te sacuva od hladnoce,

od mraza i od sna.


Pruzice ti sunce svoje siroke ruke,

vojnici od marcipana ljubice ti dlan,

Zavoleces beskrajne noci

i narandzaste zore

i moj ti pogled nece biti stran.


Ti koji me cekas, nekad i negde,

na prvi pogled znaces da sam ja,

plamen usred leda,

brod nasred mora,

majka tvoje dece,

tvoja iluzija.

Slanom Strancu.


Nocas bih volela znati

na kojem boku spavas i koje

li te vile maze svu noc.

Volela bih znati dal se asfalt izlizao pod

tvojim korakom ili si odavno odlutao

i dalje od njega.

Jos jedna ljubavna pesma u nizu

posvecena nekom iz grada Slanog.

Ne,to nije pesma!

To jE so sa tela koje zeli tvoje milovanje,

ti Slani Strance, slane naravi.

Nocas, hiljade skakvaca skacu o tvoja vrata,

a ti spavas na levom boku u krevetu od senki,

na nedostupnom dostupu meni.
 Ah,koga li sanjas blesavo stvorenje,

ove proletnje noci pune ludila i koga li dozivas

pesmama cudnim ,

samo tebi razumljivim ,

a samo meni tako slanim.


Nocas,ne zelim zaspati sama,

na levom boku svoga postojanja i probuditi se na

desnom znajuci da se i ti bas sada budis,

sa slanim ukusom u ustima..bas kao i ja.


Bez obzira na posledice,

na danas, na sutra, na novo jutro,

na hiljade skakavaca, na mnostvo drugih pravaca..

lepo sanjaj...blesavo stvorenje.

Ako i zbog cega postujem ovu nasu maloumnu drzavu, to je zbog toga sto niti za stotinu godina nece pruziti ruku homoseksualcima. A i ne moramo mi uopste u Evropsku uniju, jer mi apsolutno ne treba gay u parlamentu.

Pederluk je bolest, ona izmisljene vrste, jer da se ne popularizira toliko – kroz medije, neka gay prava i zahteve, ostali bi samo oni najpatoloskiji slucajevi da se baskare pod tim svojim istosplonim sadizmom, i to samo potajice. Drustvo je napravilo pedere, jer danas svaki neshvaceni covek kom je dosadno, odluci da bude peder. Jer je pederstvo in! Jer kao peder moze raditi na tome da dobije neka prava i povlastice na koje bi, kao zdravospolna jedinka, mozda morao/la cekati.

Pederluk je bolest.

Mentalna bolest.

Nistkorisno stanje.

Involucijski proces.

A i dao se suzbijati taj homoseksualizam… Ustvari, ljudi koji su se u proslosti cudnom silom osecali takvima, nisu imali kolone kica, nisu vukle normalan svet za jezik, nisu imali morbidne performanse i jednostavno… svet se nije krojio prema njima!

A sada, svaka javna licnost koja cak i kontekstualno natukne nesto protiv homoseksualaca (ili im se, jednostavno, 'ne ulizuje'), biva predmetom javnog linca, i to je veliki pad u karijeri.

… I od kada su homoseksualci postali toliko relevantni da se po njima treba krojiti sve zivo?

Od samih homoseksualaca bolesniji su oni koji su im izmislili i pridali tolika prava.

Da usvoje decu!?

Da legalizuju brak!?

Kalifornjski zakon zabranjuje deci u osnovnim skolama koristenje reci ‘tata’ i ‘mama’ jer se, eto, kosi sa pravima homoseksualaca!

Od kada je bolest imati ‘mamu’ I ‘tatu’, a zdravo biti peder???

Da se homoseksualizam toliko ne propagira, ne bi bilo niti toliko homoseksualaca. Demokratija je, u ovom slucaju, demagogija.

I sto ce im, uopste, gay parade? Kada bi svi normalni heteroseksualni ljudi sveta u isto vreme izasli na ulice gradova, saobracaj na celoj nasoj planeti bio bi zaustavljen i nastalo bi stanje haosa. Sa cele planete vristalo bi se: “Hey, ja sam hetero!” “Imam muza!”, “Imamo cetvero dece!”, “Postao sam pradeda po treci put!”, “Ponosna sam sto nosim blizance!”, “Ozenio sam dosta mladju zenu i ponosim se time!”…

Inflitracija homoseksualizma u skole, ustanove, politiku i medije je bezrazlozna, preterana, i zaista provokativna. Budi gay, who gives a shit, jer uvek ce postojati ovakvi kao ja koji ce to smatrati patoloskim. Ali ne guraj svoje razvaljene cmarove i olizane vulve na ekrane, u novine, u zakone, i ne brani deci da imaju jednoga tatu i jednu mamu, a ne da ih zovu serijski- “Roditelj 1” i “Roditelj 2”.

Uostalom, nesretan je i izraz homoseksualizam, jer se dijete u osnovnoj skoli sada cak boji izraziti i kao homo sapiens. I naterajte tog malog povredjenog homo-sapiensa da kasnije ne postane homo-fob?

Ja sam homofob. Niko nema pravo da mi zabrani da se kao takva deklarisem. Svejedno mi je sta ko kaze. Ako je biti homofob diskriminacija, onda je braniti izrazavanje kao homofob krsenje ljudskog prava na javno izrazavanje.

Pederluk je bolest.

A i ako je budem morala leciti nekada u zivotu, sa sigurnoscu tvrdim da cu nositi duple rukavice na rukama.
(??)

U hodu strasti


Mesec se zlobno smeje tragicnoj prici

Zvezde se veselo poigravaju u tami sluteci novu nadu.

Melodija gustih misli njzno ljubi tisinu

Dok se kapi kise kao biseri nizu po mom telu

Hiljade emocija nestaje u mozaiku izgubljenih uspomena

Dusa krhka kao narcis beli trazi utehu kod potpunog stranca

Koji recima najlepse poezije otkriva izvor radosti

Tihi saput reci mi daje hrabrosti da mu predam cistu dusu

Potpuno nestajemo u hodu divlje strasti !

Ponekad mi zatreba da zagrlim te i ne pustam, da drzim te u rukama dok ne priznas mi sve,da razbijem lagano sve tvoje strahove.Ponekad dodje mi da te sateram u cosak, i nateram da progovoris da podivljas i kazes mi sta te to tera da odlazis u svetove daleko od mene.Ponekad pozelim s tobom samo sedeti i cutati, dodirivati ti dlanove,promatrati ti pokrete,terati te da vidis sta osecam pored tebe,ne znam kako da nateram te da vidis koliko si poseban,da svi koji su te slamali,oni nikad nisu bili vredni tvoje ljubavi,ti nisi kriv.Ponekad nadam se da vidis mi u ocima,da svi ovi dani uvek vrate me do tebe,ljubav donosi samo istine ostao si...moje najbolje.

da me otkrije

delić po delić

lagano udahni me

Otkrićeš

celi svet

na mojim dlanovima

Otkrićeš

jutarnju rosu

na mojim usnama

Otkrićeš

zrak sunca

u mom pogledu

Otkrićeš

more uzburkano

pod tvojim dodirom

Otkrićeš me

uvek novu

a tako poznatu

I svaki put kad pomisliš

da znaš me

ponovo otkrij me

ima me još

pod tvojim rukama

menjam se..

kad prepustim se zagrljajima tvojim.kad udahnem zrak kojeg ti dišeš.kad ti crno-bela misterija mojih ruku pošara osmeh.kad rosom budemo umivali lice.kap po kap je skupljali.

Uveri me,uveri me,da će tako biti...

Muk.
Tupa bol u grudima. Grudni koš se rasipa, delić po delić.
Osećam komadiće koje progutam, pa zalijem suzama.

Boli spoznaja da ću te izgubiti.
Da neću kroz život koračati s tobom, korak po korak.
Mašta nije šarena, kao što je bila. Nije ni crna.
Ona više ne postoji.
Čovek ne treba da živi u iluzijama.
Nadala sam se.
Za nadu više snage nemam.
Molim za snagu.
Ali nemam prostora upiti je.

Poslednja zrnca snage, poslednja zrnca mene, ovu preostalu olupinu ulažem u zalog za tvoju sreću.
Da izguram ovo s tobom, za tvoj spokoj.
Držeći te za ruku.
Snažno, najsnažnije.
Svom ljubavi svojom.
Dakle, svakim delićem bića svoga.
I onim najskrivenijim, iz rezerve.

Sve za tebe.
Jer te volim, moje milo..

Kažu, Bog će te nagraditi nekim drugim.
Hvala lepo.
Cenim, ali poklanjam poklon.
Sve ono što želim, radi čega živim, poklanjam Bogu, da bih videla jedan iskreni osmeh, jedno sretno lice.
A ja ću se već snaći.
I olupina od Titanica na dnu mora obitava tol'ke godine.
Obitavaću i ja.

I to će biti zbog tebe.
Da vidiš da sam snažna, zbog tebe.
Za tebe.

A sa mnom šta će biti, ne mari.
Bitno je da sam uz tebe. I da te volim.
Ne usuđujem se reći kao što nikada niko nikoga nije voleo, jer ne znam.
Ali se usuđujem reći da te u svom mikrosvetu volim celim svojim bićem.
Samo tebe.

Što bi Balaš rek'o,
Dok me bude, moje milo..

”…Ako želiš ljubavnika,
Učiniću sve da me pitaš da to budem ja

I ako želiš neku drugu vrstu ljubavi
Nosiću masku za tebe

Ako ti treba partner
Uhvati moju ruku
Ili, ako želiš da me udariš u gnevu
Evo me
Tvoj sam…

I ako ti se prispava na trenutak
Na putu
Ja ću da te vodim
I ako želiš da radiš sama, na ulici
Ja ću da se sklonim
Ako želiš oca za svoje dete
Ili bi samo da se sa mnom šetaš
po pesku
Tvoj sam …”

Leonard Koen ”I’m your man”, prevela sa engleskog Mirjana Bobić Mojsilović

To što sam tu
ponovo
ne znači
da me ukralo proljeće
i vratilo –
tamo gdje su ostale
one pahulje
u mojoj kosi...
Otopile se
Al'
i kad mi sunce dotakne kožu
ja znam
da je daleko...
Ti ne možeš shvatiti mili
i zato
idi
onako
kako nikada nisi
ni došao...
Ja nemam za što da te krivim
ni za jednu
kap
na dlanu
što će da sklizne
i prođe
onako
kako sve prolazi...
Utihnuće i moji koraci
na stazama
tvog života
i nećemo preći
preko svega
da bi došli
do istog...
Zaboravi mili
jer ne poznaješ snove jesenjeg lista
dok ga vjetrovi nose...
ne znaš da pratiš oblake...
i ne znaš da slušaš kišu...
Ako misliš
da će biti lakše
ako povrijediš
zašto da ne pokušaš?!
Za mene ne brini
Ja ću ostati ovdje
Odakle
Nikada
Nisam ni
Otišla...

Meni ne treba vecna vladavina nad tvojim telom,

Trebaju mi tvoje ruke jer ih ni jedna neznost ovog sveta ne moze zameniti..

Tvoje usne jer u dodiru sa njima osecam da sam vredna tebi..

i.. treba mi tvoja rec da me nikada neces slagati i prevariti,

jer znam.. da ti necu oprostiti i da cu te izgubiti,

a samim tim izgubiti i sebe i veru u ljubav...


Volim te.. i nikad to necesh shvatiti onako kako ja zelim da shvatish...

Bio mi je tezak dan.

Odavno su prestale da me peku price o tvom odlasku od mene,

i prekidu bajke za koju si ti ‘’kriv’’ sto je postojala.

Priznajem da su bolele negde duboko… ali dovoljno duboko da se na mom licu ne vidi. Otisao si, jer si tako zeleo.

Razlozi nisu veliki, i uvek smo mogli sve da ispravimo…

nikad nisam bila kriva sto nisi zeleo.

Uvek sam te gledala lepsim ocima.

Cak i kad si me ostavio, u sekundi kad sam mislila da se najvise trebamo.


Nisi mario…

Sto su dani bili i previse dugi. I sto su mi budjenja uvek padala najteze.

Nisi nikad pitao, nisi nikad mislio… uvek si samo cutao,

uvek si me pustao predaleko.

Vodio me za ruku…

I onda kad bismo stigli najdalje ostavljao bi me samu.

Da sama sabiram i oduzimam sve lepe stvari, sve slatke poljupce, nezne zagrljaje i prekrtake a prokleto lepe noci.

Ako sam malo uspela da potisnem neke stvari…

i ako me jos muci misao da samo ponekad budes tu…

jer ne mogu da ima vise...

Nemoj sa mnom, meni suze krenu kada ti kazes rec ‘’cico’’

Znacilo mi je da dodjes.

Znacilo mi je da me volis, pa koliko god… znacilo mi je da me gledas u oci i da cutis.

Znam, znam ja da me nisi voleo ni tad… ali bio si tu… malo i nekad malo vise, ali tu.

Ne moras vise ni toliko.

Ako smo pukli onako… neka puknemo i do kraja, ne biram ja.

Ja nisam birala nijedan od nasih krajeva.

Ne biram ni ovaj.

Nemam reci…

Nemam resenja…

Trudim se ali ne nalazim nas…

Cim nas ja ne vidim, nas ni nema niti ce nas biti.

Ni u onom mraku, ni na svetlosti.


Boli me svaki osecaj, i svaka sitnica bez koje ostajem.

I znam da moram da izdrzim… i da pustim neka bude ovako.

Jer nismo ni imali nista… cak ni onu glupu vezu, koju neki nazivaju ‘tajnom’.

Cak se ni pod tim nismo vodili…

Hocu da znas…

da mi i trebas i da te i volim

bez lazi i ne krijem…

Da… znam, imala sam samo sitnice.

…samo sitnice.

I uvek si me cinio jakom, iako nisi pruzao Bog zna kakvu snagu,

i ne mogu da molim nebo da ucini nesto za mene… zvucala bih ocajno.

A mrzim tu rec.

Ti si me cesto cinio takvom…

A znam, opet cu pogresiti, samo ako dodjem u priliku. Volim greske.

Cutali smo.

Jer smo rekli sve sto nismo, sve sto smo cutali u godini kroz koju smo isli razlicitim putevima, koji su se ukrstali tek ponekad… jer smo mi to namestali.

Satima smo cutali…

Jer si objasnio sta si hteo, i jer sam te saslusala, onako kako si trebao ti mene da slusas

svo ovo vreme koje je teklo

izmedju nas…  


Nije vise vazno, ko se u koga razocarao

i ko je na sta bio spreman… jer sve prelazi u proslo vreme…

Bili smo, volela sam, islo je i nije islo… proslo je, bio si mi sve, sada si mi samo poznanik.. Drug? Ne, hvala.

Ne bih da svoje srce ucim jos vecoj patnji, jer iskusilo je ono sve vrste odnosa sa tvojim srcem. Ne dam ga.. jer mi jedino ono ostaje.

Gledao si me drugim ocima…

Sada kad si shvatio da si gresio, i tek ces shvatiti koliko si se o mene ogresio

ukapiraces ko je bila ona curica, koja ti se uvlacila u zagrljaj

i davala sve da je zadrzis pod svojom kozom.

Pa na kraju ostajala sama i

uplasena

sto je dani ne cekaju, vec nemilosrdno teku… a ona je sama.


Neka sve reci koje nismo rekli ostanu tako. Zakljucane.

Jednom ce ti ih vetar doneti pod prozor, kad ne budes mogao da zaspes…

od pitanja gde je ona koja te je volela vise od svega…

sa kim je

i sto…

Smejacu se.. prividno ili iskreno, moja stvar.


Imao si me, izgubio si me.

I svako disanje u tvom zagrljaju, bez ijednog poljupca… danas brisi.

Oprostili smo se.

Vise necemo.
(-n.a-)

Balashevic-NEDOSTAJE mi nasa ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoænoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne meseèev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha veèno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minðuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapuæem da te noæas ruski volim...
Šta su reèi... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja æud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomraèilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije znaèilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko èarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lièni Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Ubedi me u nerealnost ovog sveta.
Zavedi me sitnicama šarenila i nestani kao sjaj zvezde pred zoru.
Navedi me da izdržim svaki tvoj drhtaj i ostanem s magičnim osmehom.
Učini da se nikad ne razočaram u tebe.
Napravi me najsretnijom u tudjim pogledima.
Iskoristi me kada god imaš priliku da ne budeš usamljen.
Prevari me da bol nikad neću upoznati.
Nacrtaj me duginim bojama u obliku andjela.
Dokaži mi da zajedno možemo u dublju stranu naših srca.
Slaži mi da svoja imena nikad nećemo videti u knjizi izdanih.
Zatvori me na izlazu tunela beskonačnosti.
Izmisli me svojim rukama umetnika.
Prati me očima kao dušom ogledala, tu te ne mogu varati.
Slušaj me tajnama neba i čitaj obrnutim redosledom izgovorenog.
Ostavi me najdetinjastijom pod svojim željama.
Pucaj mi u mrežu snova kada mi već postane preteška.
Ukradi me jednim najobičnijim osmehom.
Vrati me sa mog kraja sveta u danima naivnosti.
Zaboravi me kada te ugrizem na ranjivom mestu.
Zahvali mi se zbog stalnog verovanja i očekivanja u naše bolje i lepše.
Oseti me živom ponovo.
Čestitaj mi što nikad ne vidim tvoju ljubav.
Pretvori me u suvi led.
Krivi me za moju petu stranu sveta.
Pronadji me kada nestanem od svih suza.
Slikaj me kao lutku sa crvenom mašnom na kosi.
Voli me jednom...neću ti nikad tražiti razlog.
Skupi me u crvenu kutijicu i ne daj nikome.
Zagrli me pamučnim krilima u snežnim mislima.
Obećaj mi zaštitničku ruku u tmurnim bolestima.
Veruj mi, tvoj nedostatak raspoloženosti ukrašava moju neraspoloženost.
Sanjaj me s bubamarom na licu.
Zaseni me oblakom nade i plavim vilama.
Pretpostavi me po svojim navikama.
Izbledi me suznim i duginim očima.
Plaši me svakim našim sitnim detaljem prošlosti.
Pusti me ...do mog cilja.

Maaaaaaaaj haaart wooos blajnded baaaj juuuuu...
Na čemu ostaješ ?
Kad paučina tamnice padne ti na oči ...uživam.
Tada je sve potanko, beskrajno, mirno i nežno.
Gradiš svoje velegrade bez ičije pomoći, baš po tvom ćejfu ...uživam.
Imaš moć, imaš taj čarobni štapić da sve pretvoriš u žabe i žapce.
Oči (trepavice) ti predstavljaju taj debeli mekani prekrivač koju ustvari tebe štiti.
Dok si prekrivena njime, najsigurnija si.
Zaštićena si.
U trenutku kada se pomeri s tvojih okica, počinje horor.
Vidiš sve što ne želiš, misliš sve ono što ne želiš, mrziš sve ono što ne želiš ..
''Kad nastupi tišina, mi smo dvoje ljudi što se mogu razumjeti.''
I ko bi normalan, ko bi nasmejan ..takve nas trpeo ??
Uz koga ostaješ ?
Gubiš kontrolu.
Gadi ti se sve ..fuuuuuuj. ...ne uživam.

Ja otvaram oči ..

Slatka, sitna laž uvek mi je opravdana. Mislim ona laž koja zna svoje granice.
Ona mi čak mami smeh (:
Stvara rupice (:
Zatvara oči.
Dok ona laž, ona odvratna, prljava, izašla iz čistog zla i zadovoljstva osobe koja je izgovara…
..ona koja svoj cilj dobije iz najljigavijih misli i želja..
..ona što nikad nije čula ni videla za istinu.
..ona koja nema granica.
..ona koju najviše mrzim.
Zadovoljstvo tvoje “prijateljske” osobe, koja te enormno ceni i voli.
Aaaagrh..fuuuj.
Gledaš, osećaš, sanjaš tu neistinu.
I na kraju dobiješ, baš detaljno objašnjenje sve te zavrzlame.
Ne žele te povrediti.
Vole te.
A ljubav je davanje. Mržnja uzimanje. Zato su oni koji mrze često istrajniji nego oni koji vole...

Možeš se ti opirati.
Ljutiti. Bežati. Plakati. Vredjati.
Možeš voleti, možeš mrzeti ...
ali ne možeš ostati ravnodušan.
Ma koliko ovo sve uticalo, osećaj postoji.
Emocija ne nestaje, ostaje uvek negde ..
Kakva god na kraju ispala, ona je trajala...
Činila me neravnodušnom.
Urezivala se ..svakim danom sve dublje i jače.

Ima stvari jačih od svega.
Ima osmeha jačih od svih suza.
Ima dana vedrijih od najkišovitijih popodneva.
Ima dubljih poverenja od nemira.
Ima onih crveno-crnih bubamara u tvojoj kosi.
Ima !
Tek jer ja tako verujem.
Tek jer mene čine sretnom (tužnom).
Tek onako jer one mene čine.

Ako ikad prestanem da te sanjam, bice to kada mesec zauvijek zamre za gorom

i sunce ga sakrije, kad noci nestanu u vihoru sumnji....

Ako ikad prestanem da drhtim zbog tebe, bice to kad drhtaj predje u skamenjenost tela mog u lakoci patnje neke davno
.... Ako ikad prestanem smejati se tvojim salama,, bice to onda kada nas se andjeli sete,andjele moj, u bedi ovih bledih radosti, verovatno andjele u pukoj starosti...
Ako ikad prestanem da te volim, bice to u prisutstvu moga hladnog tela u ostroj dubini zemlje,
gde za nas vise ne postoji ni jedna noc nestala u vihoru sumnji, niti zatisje nase bajke, ni lakoca patnje u nekoj neocekivanoj noci, ni puka starost bedne radosti, i kada vise ne bude za mene  postojalo,.... ni secanje ni osecaj...

Zivela sam na mestu gde planinski venci zorom, okupani suncem ljube nebo, gde postoje vile i princevi, gde se ljubav radja pogledom i nikada ne umire, gde sreca nikada ne prestaje.
Danas, zivim u nekom drugom svetu, gde zore vise nisu tako lepe, gde vile i princevi postoje samo ako ih mi stvorimo, gde se ljubav radja pogledom, a umire prvim poljupcem, gde je za srecu potrebno mnogo, mnogo vise...
Naucila sam da ljudi nisu dobri koliko su lepi, da pogledi ne znace ljubav, i sve hladne noci, i sve suncem okupane zore koje sam sama pozdravila, ucinile su me ovakvom kakva jesam i mozda bi drugacija i bila bolja ali takva sam kakva sam, prokleta sanjarska dusa, zarobljena u pogresnom svetu, rodjena u pogresno vreme.
Ipak, ne bojim se neznosti niti ljudi, ne bojim se staviti svoje srce na kocku i kao dar pokloniti ljubav, ne bojim se traziti previse i sanjati nemoguce...ali bojim se mraka i grmljavine, istine da vise nikada, nista nece biti kao pre.
A ti, pre nego sto okrenes jos jednu stranicu u svom zivotu, pre nego sto usnama dotaknes neke druge, nevine usne, kakve su moje bile pre tebe,seti se kako su ti obrazi goreli pod mojim tankim prstima i kako sam volela tvoje oci...
Seti se poslednjih reci napisanih crvenom tintom i jedne slane kapljice koja je skliznula niz moj obraz i pala negde na sredinu lista, zamrljala dva slova, kao dokaz da dvoje ljudi koji su tu pisali vise nikada nece postojati...i ne postoje.
Seti se praznih reci i poslednjih uzdaha koje sam pustila za tobom u jednoj noci kada si rekao da je kraj...seti se da i ja mogu biti srecna, da znam da nisam samo ja taoc vremena za kojim toliko ceznem...samo se ponekad seti.
********************************************************************
Trazila sam te kroz noc u nepreglednoj magli svojih secanja, dozivala te glasom izgubljene devojcice, molila andjele da donesu tvoje tople poglede na moje prozore, i jedan osmeh od kog zaiskri jedna svetlucava nit u mom oku, nit koja je cvrsto vezana za onaj mali mehanizam koji svakim otkucajem ispisuje slova tvoga imena na cistoj hartiji mojih misli...


POTRAZI ME U OBLACIMA

U SITNOJ KISI I JUTARNJOJ ROSI...

PREPOZNAJ ME PO KORACIMA

I PO MIRISU U MOJOJ KOSI...


Nudili su mi zlato i dukate u zamenu za svu ljubav koju osecam prema tebi, nudili dijamante i bisere bele, kupovali me recima, suzama...laznim blagom koje ne vredi onoliko koliko vredi tvoj osmeh, koje nikada nece moci vratiti tocak vremena na momente srece koji su me naucili da volim sekunde i castim se minutama provedenim u tvom zagrljaju...


POTRAZI ME U OBLACIMA

U SITNOJ KISI I JUTARNJOJ ROSI...

PREPOZNAJ ME PO KORACIMA

I PO MIRISU U MOJOJ KOSI...


A nemoc me sterala u kut, samoca uz hladan zid pritisla i sve teze podnosim daljinu koja se isprecila medju nama i zidove koji caruju na putu do tvoga srca...zelja za tobom, ponekad toliko jaka da me lomi kao tudji dodiri u kojima ne pronalazim toplinu tvojih ruku, teski trenutci me pregaze dok mi vreme krade sve ove sitne momente u kojima bi volela da si pored mene...




POTRAZI ME U OBLACIMA

U SITNOJ KISI I JUTARNJOJ ROSI...

PREPOZNAJ ME PO KORACIMA

I PO MIRISU U MOJOJ KOSI...


Kilometri i prasnjavi drumovi sakrili te od mog pogleda prepunog ceznje i nista mi ne preostaje osim snova


Bezim od sebe, od misli koje zakopavam duboko u sebe nadajuci se da cu jednog dana i uspeti sasvim slucajno da ih zaboravim, bezim od tebe u nadi da cu te namerno preboleti, a tako je tesko pobeci od tebe, kad me tvoji koraci prate kroz noc, kad tvoja neznost nedostaje tako jako da zaplacem od bola...i svaka suza nosi jednu iskru vrelu, toliko vrelu da topi i najdeblji led, ali ne i onaj koji je okovao tvoje srce...


POTRAZI ME U OBLACIMA

U SITNOJ KISI I JUTARNJOJ ROSI...

PREPOZNAJ ME PO KORACIMA

I PO MIRISU U MOJOJ KOSI...


Volim te...tek toliko da kad se jutrom probudim pomislim na tebe i jedva cekam da nocu uplovim u snove jer tamo me uvek cekas ti i onda opet jedva cekam da se probudim jer znam da ces biti prva misao s kojom se budim. To sto smo se jednom pronasli dovoljan je znak da te nikada vise ne smem izgubiti jer ima nesto u tom sto te volim, ima nesto misticno u nasim pogledima, ima nesto...ti to znas...
*********************************************************************
                                 -SASHA-
IAKO ZNAM DA SAM MOŽDA ZAUVEK IZGUBILA VOLJENOG MUŠKARCA, MORAM SE POTRUDITI KAKO BIH OSETILA SVU MILOST KOJU MI JE BOG DANAS PODARIO....
NA MILOSTI SE NE ŠTEDI.
NE POSTOJI BANKA U KOJOJ BIH JE MOGLA POHRANITI KAKO BIH JE ISKORISTILA KADA SE POMIRIM SA SOBOM.NE ISKORISTIM LI OVE BLAGOSLOVE, NEPOVRATNO ĆU IH IZGUBITI.
BOG ZNA DA SMO UMETNICI ŽIVOTA.....
JEDAN DAN NAM DAJE ČEKIĆE ZA KIPOVE, DRUGI DAN NAM DAJE KISTOVE I BOJE ZA SLIKU ILI PAPIR, I OLOVKU ZA PISANJE.
ALI NIKADA NEĆU MOĆI UPOTREBITI ĆEKIĆ NA PLATNU ILI KIST NA KIPU....
STOGA, IAKO JE TEŠKO, MORAMO PRIHVATITI OVE BLAGOSLOVE DANAS, ŠTO SU MI POPUT PROKLETSTVA JER PATIM, A DAN JE LEP, SUNCE SJA, DECA SE IGRAJU NA ULICI...
SAMO ĆE TAKO POPUSTITI BOL, A JA ĆU PONOVNO IZGRADITI SVOJ ŽIVOT....

Muci me odzvanjanje mojih koraka...

u ovoj polutami i svaki pokusaj neizrecenog.

svaki baceni trud sto jos nije uspEo...

Muci me cekanje neceg boljega,

jer sta ako nikada ne dodje?

trebam li krenuti dalje, ili ostati na nepoznatome..?

trebam li rizikovati i crpiti iz sebe energiju?

Trebam li se osecati i dobro i lose?

Da li je to neophodno za bol?

Ili me ceka nesto bolje?

Trebam li se baciti na tlo na kojem jesam s nadom da ces me dignuti?

ili prohujati korz oluju napred,s nadom da cu preboleti?

Trebam li sanjati o realnosti...

Trebam li te zeleti,ili sacuvati...

Trebam li ista uciniti???

Kad ucinila sam swe?!

Odlutao si poput daska vetra... Znala sam da vise vratiti se neces... Mozda te nikad vise necu ni sresti... Videti... Nisam ni zelela jer uspomena bi se prisetila... Sve sto smo bili pred ocima bi videla... Mozda tada zazelela ih opet... Ali sada kada DANI,NEDELJE su prosli... Znam da sudjeno nam bilo nije... Da smo dva razlicita sveta... Da sve sto je bilo ,sada je proslost... Uspomena samo...

''Doci ce vreme,
Kada se setiti necu moci,
Na kojoj strani sveta zivis.

Doci ce vreme,
Kada saznati necu moci
I nece biti vazno,
Jesi li promenio zivotne vrednosti,
Kojoj se lepoti divis?

Prihvatas li vlastitu naviku
I jos uvek, sebi lazes,
Da je sve, bas sve, onako dobro,
Kako ne mislis, a ipak, kazes?

Valjda, bas zbog toga,
Mislit cu ne tebe kao i danas
I molit cu Boga, da nam oprosti,
Ako ima sta?
Mozda nema, a mozda ima,
Puno toga.''

''Srce moje misli vecito
neku tuznu misao.
I ma sta sa mnom bilo:
budem li kome postala
zena verna,
ili dragana cija,
ili ma sta drugo;
ili budem uvek smerna
sanjalica ostala.
Bude li dusa moja sveto sediste
jedne ljubavi;
ili srce moje bolno srediste
svih neznosti,
ti mene uvek voli:

Jer srce moje misli vecito
neku tuznu misao
sto mene jedino boli.

I ma cega da se latim,
plemenitog ili zlog:
mognem li zbog drugih da patim,
ili budem neku srecu srca svog
tudjim bolom kupila;
budem li katkad prastala,
ili se budem uvek svetila,
znaj da sam grehove sve
vec davno iskupila,
znaj da sam vec davno
zbog svega ispastala,
i uvek mi oprosti...''

Snaga poruke

Mozda on uspije objasniti sto ja ne mogu:


Ruke su mi bile slani pijesak
sanjao sam te
ruke su mi bile na oltaru mnoge godine
zaronjene stijene plaču
svjetlost počinje
tihim mijenjanjem mojih pobuda

kao i jučer
iza zavjese
možda na mom licu nađes tragove sjećanja
možda ne razumiješ,
ali volim te

krenuo sam u dubinu sobe s jasnom namjerom
da materijaliziram nemoguće snagom poruke
razuzdanost histriona blisko odzvanja
neka drugi broje križeve

kao i jučer
iza zavjese
ono što me stalno plaši zvuči poznato
možda ne razumiješ,
ali volim te

otkud osjećaj da gubiš pouzdano zaleđe
umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš
možda tvoja slutnja vara
možda umišljam
htio bih da budeš sretnija

kao i jučer
iza zavjese
igrat ću pred tobom opet ulogu pjesnika
možda ne razumiješ,
ali volim te

gledaj kako konci aluzije prodiru u svijest
ni tjeskoba kao nijemi svjedok ne vrijedi suviše
stajao sam na peronu ljeta gospodnjeg
moglo je biti prošlo stoljeće

kao i jučer
iza zavjese
zamisli da brdo slika putuje svemirom
možda ne razumiješ,
ali volim te

//B.Stulic

Ti samo budi dovoljno daleko...
Za mene postoji drugi neko...
Cije ce reci manje da bole...
Cije ce ruke lepse da vole....

Ti samo budi tamna sena...
Za mene stizu lepsa vremena...
Ulice nove nova lica...
I jedno nebo prepuno ptica...

Ti samo budi suncu trag...
Jos ce mi neko biti drag...
Jos cu sa nekim naci srecu...
Nikad te vise voleti necu...

Nekom ces biti dobra zena...
Odana verna i postena...
Sve nek ti bude drugi neko...
Ti samo budi dovoljno daleko...