***BILO JE ZADOVOLJSTVO GLUPIRATI SE ZA TEBE CICO

"Posmatraj stablo. Razmisljaj o njemu kroz godisnja doba. Videces kako nailazi na mnoga iskusenja.

U prolece, radovaces se gledajuci ga kako mu cvetaju pupoljci. Mozda i neces zapaziti kako tesko podnosi kasne snegove i hladne vetrove koji dolaze sa severa.

Svidja ti se stablo kako se lagano njise na toplom letnjem suncu? Ali mozda neces shvatiti kako je zedno u susnim razdobljima. Mozda neces cuti vapaje za toplom letnom kisom kako bi utolilo zedj.

Svidjaju ti se sjajne sarene boje njegove jeseni, kad se stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uzivati u prelepom predelu? Ali primecujes li njegovo ukoceno telo na hladnoj kisi u ledenom januaru? Uocavas li zebnju kad mu vetrovi odnose list po list ?

Zimi ce ti se svideti vijugave siluete koje beli sneg i hladnoca stvaraju na njegovim granama. Ali cujes li kako mu grane pucaju od studeni i tezine snega?

Promatraj stablo. Razmisljaj o njemu od jednog do drugog godisnjeg doba. Pored lepote uoci patnju.

I reci sebi: slicno mi je. Ima svoja godisnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju lepotu. U njima prolazi svoje kusnje. Jer zivot, coveka ili stabla, ima lepih dana ali i nevremena, oluja, grada, suse…

Ne postoji zivot bez iskuenja. Nemoj misliti da zivot nije zasluzio zivljenje. Suprotno. Svako iskusenje skriva jedan trezor. Otkrices ga ako razbijes skoljku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono ce promeniti tvoj zivot u blistavi dragi kamen.

Iskusenje te moze srediti. Matirati. Moze se sruciti na tebe kao sto se prirodna nepogoda sruci na stablo. Ali iskusenje je poziv na uzdignuce. Zamisli sta bi bilo od leptira da ne zeli izaci iz caure. Zamisli koliko bi nestalo lepote kad gusenice ne bi prihvatile iskusenje promene.

Covek raste menjajuci se: od razdora u susret, od napustanja u prihvatanje. Tako zrijemo prihvatajuci mnoga umiranja citavoga zivotnog veka, umiranja vode u nova radjanja.

Ne trci prema iskusenjima. Pusti godisnjim dobima da se pobrinu za taj posao.
Ali kad se iskusenja isprece na putu, ne bezi. Ne odustaj. Uspravi se. Guraj napred. Idi dalje. Posmatraj stablo. Misli o njemu kroz godisnja doba. I uci se od njega."

"Sedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te videti.

Ne. Ne prekidaj me.

Ćuti.

Pusti me da ti kažem
ono što sam odavno trebao reći.

Kad trebaš doći bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasniš samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili možda strah
boli.

I zato ne smem kasniti.
Već sutra može biti kasno.
A nisam ti još rekao
kako i koliko te volim.

Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima.
Volim te smehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastrašeno.
Ljubav ma kakva bila:
neispunjena, srećna, lakomislena i površna
prava i zauvek...

Boli.

Kad dolazim, pitam se čekaš li me.
Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.
Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka, svetla.

A nisam ti rekao:
najviše se bojim vremena koje ne čeka.
A ja kasnim.

Volim te.
I volim sve što si ti.

Tvoje oči pitajuće.
Tvoj smešak opraštajući.
Tvoj korak ohrabrujući.

Volim tvoju nesigurnost
i moja je najčešća.

Bore na tvom licu i moje su.

I u tom trajanju ne znam da li sam sve učino za tebe
ljubavi moja." (NN)

Plecka ili lopatica: Plecka je ravna kost truglastog oblika koja lezi na straznjem delu na povrsini rebara i odvojena je od njih misicem.

Posto su sklopljene kao lepeza, niko ni ne pomislja da su tvoje lopatice krila. Dok lezis na stomaku, masiram cvrste ostatke tvog lēta.

Ti si pali andjeo, ali jos uvek andjeo; blistavog tela kao vilin konjic, velikih zlatnih krila koja prelecu preko sunca.

Ako ne pazim, poseci ces me. Ako pustim da mi ruka klizne preko tvoje plecke, podici cu okrvavljen dlan. Poznata mi je stigmata podrazumevanja. Rana koja nece da zaceli, ako te uzimam zdravo za gotovo.

Prikuj me za sebe. Ganjacu te kao mora. Ti si krilati konj Pegaz koji ne moze da se osedla. Naprezi se poda mnom. Hocu da vidim kako ti se splet misica savija i isteze. Te bezazlene trouglove koji u sebi nose skrivenu snagu. Ne propinji se prema meni neobuzdanom silinom. Plasim te se kad pruzim ruku da te dodirnem i osetim dve ostrice okrenute prema sebi.

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori.

Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?

Obicno nece.

A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.

Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.

Treci je da odbijes strast.
Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.

Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.

I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Postoje pravila kojih se priljubljenici pridržavaju.
Uvijek, istog dana u tjednu, u isto jutarnje vrijeme, dolaze ljubavnici. Malenim automobilom iz centra grada u sporednu uličicu predgrađa dolazi ona gdje već čeka on: malenim automobilom parkiranim ukoso, pola nadignut na pločniku tako da sjedi nakrivljen za volanom.

Ona, nasmiješi mu se. Produži uz njega. Čini krug. Vraća se. Parkira tik pred njim (nakoso) tako da im se blatobrani automobila priljubljuju.

Ona, koja uvijek dolazi poslije njega, čini ono što je on već prije učinio. Isključuje motor, zateže ručnu kočnicu, poskakuje glavom dok okreće ručicu kojom staklo prozora do kraja spušta te otvara vrata. Rukom, zovne ga u automobil. Uvijek.

On, izlazi sporo, ali lagano. U dijelovima. Noga pa noga, ruka na vrata. Podiže se potpuno tek u hodu. Čitav se uspravlja baš u trenutku kada se počinje saginjati, otvarajući vrata njenog automobila. Sjeda do nje.
Gledaju se. Sjede tako da im tijela ostaju nepomična, a samo im se glave klimaju.
Onda ona govori. Dugo. On odgovori. Kratko.
Onda on govori. Dugo. Ona odgovara. Kratko.

Postoje i dopuštene iznimke, čak su i poželjene.
Ponekad ona nešto kaže: on ne odgovori. Samo spusti glavu na naslon sjedala kao kod zubara. Tada ga ona gleda. Potom i ona sjedne na isti način.
Ponekad tiho svira glazba s radija. Ipak se, ili on ili ona nagnu isključiti je.
Ponekad je ili on, ili ona, isključuju polako tražeći gumb kao da je radio tek ugrađen u automobil pa se još s njim ne snalaze.
Ponekad se poljube. Ili on ostavi otvorene oči. Ili ona.
Ponekad i izlaze iz automobila. U dijelovima tijela: noga pa noga, ruka na vrata i tako dalje.
Ponekad šute, otvorenih očiju. Svaki gleda pred sebe.
Ni potpuno van, a ni potpuno u strop automobila.
Ponekad su im oči zatvorene. Tada se gubi uživljavanje u njihov položaj.
Ponekad, kada izađu, ili on, ili ona okrenu se da vide jesu li zamahnuli vrata do kraja.

Postoje opet pravila na koja se vraćaju, tu i tamo ih neznatno mijenjajući.
U šetnju kreću jedan uz drugog. Rukavi, priljubljuju im se.
Vraćajući se, šute.
Šute, rekoh!
Potom se rastavljaju. Svatko staje kod vratâ vlastitog automobila. Ona se nasmiješi. On joj dugo trepće očima.
Ona prva kreće, i čim sjedne u automobil više ne uzvrati pogled. On je zabavljen vezanjem pojasa i umetanjem ključa u bravu motora.

No, zakon im je uvijek isti.
Odlaze zasebno. Naglo ulazeći u brzinu.
Kao da tek sada imaju odlučan cilj.

Priča iz knjige "Nebeska semantika".

"CAROBNJAKUJEM PO VISECIM VRTOVIMA"

"Zaboravom ću lizati rane od kopriva koje sam brala dok sam još mislila da na mojim dlanovima samo oporavak počiva.
I ostaviću svaki ožiljak kojeg nađem na putu, kada budem igrala u ogledalima, dok mi na leđima bude pogled koji skriva da sam bila jedina. Odrasla i možda i za mrvicu prerasla.

Kada zaplešu sati nakon tempiranog broja obzorja, koje si hteo da gledas, koje si imao priliku da budis, obojicu ti usne poput borovnica.
Biću svežanj malina, spremljen da bude zimnica. Sve do proleća kada se cvece prospe u slapovima.

Trnje nekad davno prodato na licitaciji, ko više povredi, njegovo je.

Ja imam tebe, kao sto dokovi imaju mornare. A jedrenjaci na svojim krmama zrno soli i odbranu od talasa.
I može se ponekad, ako nema vetra, i duvati punim plućima u jedra.
Mogu se podignuti zastave svih akvatorija.
I opet ćemo se igrati gusara.

Gatam sudbinu iz autobusnih karata.
Jeftino i vrlo tačno.
I znam u sekundi predvideti svaki drhtaj koji bi, da ga pustim, zagrlio svet.
A ja ga delim na centimetre, da duže potraje.

Prodajem jeftino parole na svim glavnim raskršćima, i svesrdno se nadam da će barem malo biti potpomognute istinom kada ih izgovore drugi. Naime, garantni list mogu samo sebi izdati.

Popravljam kišobrane sunčanim danima, pored gradskih fontana.
Podsetnik da se od sunca treba više zaštiti nego od kiše.
Ona te nakvasi, par mokrih čarapa brzo zameniš, a ono, ono te ipak sprži.
A to sunce tako lepo sija u nekim očima...

Menjam dotrajale sanjalice....

Anagramiram sve reči koje bi možda mogle imati prizvuk odlaznih koraka...

Sviram samo belim dirkama...

Kalemim voćke ako baš zatreba, po svim većim domacinstvima, iz sebičnih pobuda.
Jesen mora biti bogata plodovima.
Da stvori ravnotežu sa ranim trešnjama.

A ponekad, ponekad plačem po sprovodima. Tako puno lakše sakrijem od sveta da ne znam živeti sa suzama..."-NN

Iz starih dnevnika...

Neko čeka ceo život
da bi shvatio svrhu svog postojanja,
moja potraga je završena
kada ugledah tebe...

Kada te ne bih ovoliko volela
bila bi to moja najveća kazna...

I razočarana sam u večnost
pošto je isuviše kratka da bih uživala u tebi...
I razočarana sam u vasionu
pošto je isuviše tesna za moju ljubav
koju nesebično dajem,
I razočarana sam u najveću sreću
pošto je isuviše smešna
u odnosu na moju
kada ugledam tvoje oči,
osetim tvoje usne
tvoj dah
dodir...

I onda,
posle svega,
iznova i iznova
strahujem od preterane sreće,
strahujem da te ne izgubim,
da nisi samo priviđenje,
dar od Boga...
da mi nakratko dokaže
da ona prava ljubav koja ne zna za dosta,
ipak postoji..

U trenu kada smo se sreli
nešto je puklo u svemiru,
sudbina se uplašila od preterane želje,
zvezde su zadrhtale,
mesec se probudio,
i na tren sve je stalo.

Taj tren već beše zapisan,
davno,
i sudbina je najzad spokojno zatvorila
drevnu knjigu najvećih ljubavi,
u kojoj su ispisana naša imena...

Sada sam najzad spokojna...

Kad se pomešaju šećer i so, nakon nekog vremena prestaneš pridavati važnost začinima.
A kad ti puno toga nedostaje, u poslednjem trenutku shvatiš da najviše nedostaješ sam sebi. I tad se vraćaš stopama da se pronađeš negde u već izbledelim sećanjima.

Daš vremenu vremena, da te više ne cepa na more komadića.
Prošlost nema puno mana, osim jedne prepreke.
Kada jednom uđeš u nju imaš paničnu potrebu da je menjaš. I kad ta uzaludna borba spreči budućnost da zavlada, ostaneš u sadašnjosti koja ti nije prijateljski naklonjena.
Previše umora, previše želja, previše malo prostora. I jedi (Dalje)

Kada se umoris od lutanja
i kada ti bude dosta svega,
kada te celo telo zaboli
od nepreglednih daljina,
spremi kofere i
dodji.
Pakuj ih lepo.
Red sna,pa red zelje,
red maste i na kraju sve one
naše dane razbacaj po njima.
Tada ćeš biti spreman,
i dodji.
Ja sam ostala ista.
Zelja da se sa godinama promenim
nije mi ispunjena.
One me hoće bas ovako ludu i veselu
i tuznu.
Tvoju.
Sve ostalo je isto.
Siroki plocnik kojim smo setali,
stoletni platani pod kojima smo stajali...
Godisnja doba su
menjala grad,ali je
miris u vazduhu ostao isti.
Mirisao je kao ti
i znala sam da ću te docekati.
Dodji.
Svako putovanje ima kraj.
Dodji,
pa ćemo putovati zajedno
kroz ono vreme u kome smo se
zavoleli i kroz nas grad
iz kog se nikad ne odlazi.

Pred ogledalom (skriven iza laznih imena)

Zamislite gomilu ljudi! Ulica vrvi ! Nepregledna masa se haoticno krece! Svakim trenom ih je sve vise! Vise! Pogazice se! aA nikada isti ljudi nikada isti obrazi a opet svi jedni na druge lice! Gledajte u masu! Nadjite joj smer! Pokusajte da odredite kuda idu! Imate osecaj da jedni drugima gaze sene! Gledajte tako da izgubite boje! Da nestanu oblici! Da se pojedinac ishcezne! Samo partite tok! Nadjite mu boju! Ubrzavajte ga pogledom! Skrecite I zamotavajte ga! Izgubite I vi vas pogled u bezoblicnoj masi! Sta nalazite? Sta vidite? Jedno lice pogleda u zemlju , jedan usporeni teski korak., jedne decije oci, jedne teske ruke! Jednu nadu! Jedan skriveni osmijeh… onaj isti iz ogledala, onaj putujuci, onaj obecavajuci, ocajavajuci,deciji,stari,prijateljski,tudjinski,on aj svaciji I niciji,onaj samo vama znan Iz ogledala.. vidite li to lice, s velikim trudom na pola ispijenu dusu,oblak dima I malo sna? Prepoznajete li to lice u masi? Je li vas opet vratilo? Umesto da izgubite oblik, da nadjete boju da skrenete masu,da ucite sebe vi nalazite trag onog sto ste ga nekada gledali u oci a bio je samo odsjaj. Vididte li opet sebe? Pitate li se odakle vam je osecaj poznat? Kakva se muzika cuje? Odakle ova gorcina vama na usnama, odakle vam vetar medju prstima, odtkud vam I suze I osmijeh u isti cas. Odakle toliko radosti I tuge u vama. Da li osecate kako se u vama nesto cepa da nesto istiskuje, kako vam se uliva voda kako vam se puni telo kako vam srce jezik pritiska? Osecate li? Gde ste sada? U masi u obliku koji ste sami stvorili, na mestu gde ste sreli te oci? Ima li ga u blizini? Ne! vas? Na istom ste mjestu! Primjecujete li da su godine prosle u tom trenu? Da ste preziveli toliko srece boli I radosti za par godina! A tren? Zasto? Gde je? Kako? Opet ste stali u onaj prostor zaledjen dahom od lika do ogledala.. vreme je da ga pustimo on je I onako vec odavno daleko. Imam strah veliki koji se ledi u meni kao taj isti dah… ako ga pustim da ode I iz mene moj najveci je strah da me opet ne stignes, susretnes, sretnes, ulovis u mom snu..

A vreme je …

Otici je bar lako ! a zabroaviti?

Lako se okrenuti! A zazmuriti!

Poljubiti! A voleti? Ispiti! A popiti? Umreti ! a ziveti?

Secati se! a sastaviti secanja po svojoj meri?

Moj najveci strah ako te pustim da odes da ces me stici u snu…

A vreme je…

Vreme je….

Svaka tuga neka bude moja. A svaki osmeh tebi poklanjam, svaku srecu I svaku radost. Odricem se tih poroka daj mi tugu I bol da budu moja sreca..

Raduj se! Osecam senu tvoju, I tebe van ogledala u svakom kamenu, u svakoj zili drveta koje je ikada pokusalo da raste. Osecam te u svakoj sitnici u svakoj kaplji …a govorim o jednom vec odavno dalekom… skrivenom iza laznih imena onom kog nadjete u pesmama knjigama I romanima u svim decijim pricama, o onom koji kradom jos uvek zeli pred san da mu sapucu price a zaspace prije nego se nacne krov od cokolade. Onom koji zeli da mu vetar gladi kosu.. o onom dalekom koji se nece zadrzati, a vi,cete ga se secati I onda kad ga ne bude.. o onom u dubini, a lik koji ogledalo stvara veruje,poverovacete I vi u njega. o onom cija jutra brisu sve..

Vreme je…

Svaki osmeh…svaka sreca… svaka radost.. I zelja…

Tvoja je. ostaj mi dobro mali veseljace.. i nemoj pustiti da dete nestane... ne daj rekama da te vode, povedi ti njih, ne daj se godinama i teskim snovima, cuvaj sebe najvise od sebe, pusti nek te vole, pusti nek ti pridju, dozvoli sebi da se opustis, dozvoli sebi da zaboravis..dozvoli da oprostis..dozvoli da sunce udje i u tvoja jutra.. ne trazi istinu nocu, ne trazi utehu i ne trazi razloge..sami ce doci ako ih ima..

i ne zaboravi raduj se!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.