Otvorio sam knjigu nasumice i naišao na priču o Aleksandru Makedonskom.Car je,priča se tu,dobio na poklon divne posude od stakla.Poklon mu se veoma svidio,a ipak ga je polupao.-Zašto?-Zar nije lijepo?-pitali su ga.-Baš zato-odgovorio je on.-Toliko su lijepe,da bi mi bilo teško da ih izgubim.a vremenom bi se jedna po jedna razbijala,i ja bih žalio više nego sad. Meša Selimović
Published on 04/22,2008
Smejem se bez smisla...
Fino je...
Smejem se što sam umorna
Što me kolena bole...
Smejem se što sam luda...
Vremenom se to svima desi
Smejem se jer mi je dosadno
I smehom ubijam vreme...
Smejem se jer želim ubiti nešto drugo
Što je besmrtno...
I smejem se što se još neko danas nasmejao...